Torta je u frižideru bila od Badnjaka. Svi su je vidjeli, ali je nitko nije smio taknuti. Nisam ju još bila fotkala, pa su svi imali zabranu pristupa. Za Badnjak sam cijeli dan kuhala bakalar i pekla puricu, radila francusku, a na Božić ručak s obitelji, izgubi se vrijeme, a s njim i svijetlo, a torta me gleda i čeka.

Jedva sam dočekala današnje jutro da odradim fotkanje i da se bacimo na tu tortu. Nisam znala da će mi se nešto na kraju dana doslovno baciti na tortu. Moja predivna, savršena daska, na koju sam slučajno naišla u drvarni, idealna za pozadinu kod fotkanja, teška sto kila, je odjednom pala ravno na tortu i moje prste kojima sam ju pokušala uhvatiti.




Nekom čudnom srećom, danas sam izvadila moje predragocjene bijele rogove srndaća. Našli su ih davno u Kupi koja ih je isprala do ove predivne bijele nijanse. Nikad ih ne vadim, nikad ih ne posuđujem nikome, nikad. Spasili su me, i mene i tortu, inače bih ovo pisala s rukom u gipsu, a tortu bi jela žlicom sa stola. Daska je pala ravno na njih, ja sam samo malo natukla prste, a torta vrh bora od fondana. Nije baš sob, ali je dovoljno blizu, moj čuvar, srndać, moj Rudolph, spasio mi je ruku, tortu i božićni post.